O nadimcima

Međuljudski odnosi su tako jednostavni. Upoznate se, razmenite brojeve, upišete u imenik pod punim imenom i prezimenom (i JMBG-om, ako zatreba). ’’Ćao, kako si, gde si, šta radiš, hehe super, hehe vidimo se’’. A onda slučajno uzmeš da analiziraš suprotni pol sa drugaricom i još slučajnije mu smislite nadimak. Tu zagaziš u novi krug Danteovog pakla za koji ni sam Dante nije znao da postoji. I to ne zagaziš, pokvasila-sam-prst zagaziš, tek ovlaš kao da je prvo sezonsko kupanje. Upadneš svom silom, kao da te krsti bugarski pop.

Volim nadimke. Ustvari, ne – volim da ih smišljam za druge. Nikad nisam mislila da u mom skučenom imenu ima mesta i za nadimak. Ne volim nadimke nastale od mog prezimena. Kada me neko pozove po prezimenu, dve su opcije: ili se osećam kao na vojnoj prozivci ili se osećam kao glava porodice koja mora da kolje prase pred krsnu slavu. Dakle – Ana. Drago mi je.

Nadimci su znak prisnosti, novog nivoa u odnosu. Neko je o vama razmišljao dovoljno dugo da bi uočio neke osobine, karakterne crte, fizičke sličnosti. To je sjajno. Biti u nečijim mislima je najbolja putna destinacija, svake godine. Ima ljudi koji nose nadimke od detinjstva, neki su nastali od prezimena ili imena, a neki su.. statističke greške. Recimo. Neobjašnjivi. Ali su im zamenili i ime i prezime i ostatak Cecinog CD-a.

Svom imenu volim da dodam samo Maine. Nije mi deda bio debeli Amer iz Mejna, nego me to podseća na dom, pravi dom, mesto pod suncem, ’’kamen i vječni kamen’’. Ima taj jedan manastir gore iznad grada, kažu, sve što vidite odande pripada Mainskom putu. Istina je da se odozgo vidi pola budvanske rivijere i još malo ostatka Crne Gore (što i nije teško, kad razmislite). Tu popuštam egoizam i dajem prostora da to bude deo mene.

Nadimci su praktična i dosta lepa stvar, sve dok, sasvim naivno, ne nadenete nadimak nečemu suprotnog pola. Ne mislim na one standardne – ljubavi, dušo, idiote. Mislim na one večeri kad sedite sa drugaricama, pijete vino, neobavezno spominjete određene osobe koje su vam, uzgred budi rečeno, zapale za oko u najmanju ruku. Odjednom nastanu Hesus, Verenik, tetka Doke, Voldemor, Mojsije, Registracija, Urednik, Darsli. Tu se priča menja, iako nismo ni svesni. Jer, svaka sitnica koja se može povezati sa nadimkom nama dublje usađuje tu osobu u glavu. I, još gore, nikad te ljude više nećemo videti kao ranije.

• Sedela sam sa Markom juče, kakav blam..
• Što, šta bi?
• Ništa, sedimo mi, uživamo, lagan povetarac na Kališu, zalazak sunca, pored nas Nikolas Sparks bleji sa beležnicom uveliko piše knjigu p nama, ja se okrećem ka njemu..
• I?!
• Nazvala sam ga po nadimku. Znaš – onom što ga mi žene koristimo. Nije se smejao. Ustao, otišao. Još se i golub uneredio po Sparksovom papiru. Šta misliš, je l’ to loš znak za našu vezu, a?
• Glibulja si kakve nema na svijet.

POSLEDNJA KAFANSKA PROZIVKA

Jedan sat posle ponoći 6. aprila 1941. godine, zazvonio je telefon u jednoj beogradskoj kafani. Glas sa druge strane tražio je kapetana Miloša Žunjića, komandira 102. lovačke eskadrile. Piloti Šestog lovačkog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije krenuli su u odbranu Beograda u zoru, iz kafane „Zora”.

KAFANA „ZORA” DANAS (foto: gdenapivo.rs)

Na uglu Makedonske i Dečanske ulice, u strožem od najstrožeg centra Beograda, svoj dom je našla kafana „Zora”. Geometrijski precizno centrirana između dva druga doma – Doma Vojske i Doma omladine, ova kafana spolja ne odiše nikakvom izuzetnošću, skoro, pa surovo neprimetno čuči na jednoj od najgušćih beogradskih deonica. Zaklonjen velikim Trgom republike i ušuškan podno čuvenog Staklenca, vremešni ugostiteljski objekat  već 75 godina uspešno krije herojsku tajnu čeličnih krila jugoslovenske armije.

Na samom ulazu u kafanu, čeonim putem gosta, nalazi se uramljena crno-bela fotografija. Uslikana 1941. godine u Mostaru, ovekovečila je stajanku 102. eskadrile 51. vazduhoplovne grupe 6. lovačkog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije. Deset pilota i tehničar nemirno poziraju ispred svojih lovaca, nemačkih Meseršmita BF 109E. Fotografisanje ih ne zanima, izgledaju odsutno i uznemireno. U svojim glavama, oni su na nebu..

ČELIČNA KRILA JUGOSLOVENSKE ARMIJE

102. LOVAČKA ESKADRILA U MOSTARU (foto: Twitter)

5. aprila 1941. godine, 102. eskadrila je sa svojih 10 aviona preletela sa aerodroma u Mostaru na zemunski aerodrom. Valjalo je obaviti redovan remont motora aviona, obavezan na svakih sto časova leta, a jedino je aerodrom u Zemunu bio opremljen za valjanu popravku nemačkih motora Dajmler Benc 601. Nakon sletanja, eskadrila je pridružena 51. vazduhoplovnoj grupi, time se priključivši 161. i 162. lovačkom puku. Nemir se osećao već u vazduhu. Raspršivši se pred njihovim očima poput pečurke atomske bombe, negovano neprijateljstvo doživelo je svoj vrhunac. Planirani remont motora koji su odveć prešli granicu od 100 časova leta nikad nije odrađen. Patrola prijavljuje – nebo je i dalje mirno.

Sa desne strane šanke od trešnjinog drveta, eto ih. Crno-beli portreti nekad slavnih pilota. Potporučnik Bošković, kapetan Milosavljević, poručnik Skendžić, potporučnik Pajić i potporučnik Krstić pogledom isprate svakog novog gosta. Petorica momaka u kožnim šinjelima, sa pilotskim kapama i naočarima kakve se danas koriste pri ronjenju, patroliraju kroz stakleni izlog. Nekad su oni sedeli ovde. Istina, umesto današnjih kožnih fotelja sedeli su na običnim drvenim stolicama i sasvim sigurno nisu pili pivo od borovnice, ali njihovo prisustvo i danas je neporecivo. Na zidu naspram portreta, skoro sasvim sigurno namerno postavljeno je široko ogledalo – piloti su svuda!

Tog 5. aprila, njima je rečeno da imaju tek toliko vremena da se pozdrave sa najbližima, a zatim okupe na jednom mestu. Komanda je morala znati tačnu adresu na kojoj se nalaze, morali su se držati zajedno i biti blizu telefona. Nisu naslućivali da će ih zvati na izvršenje zadatka – računali su na to. Većini pilota bio je to poslednji put da vide svoje roditelje, braću, sestre, žene i decu. Poslednji put na poslednjoj prozivci, piloti 102. eskadrile okupili su se u kafani „Zora”.

PUKNI, ZORO!

Sa pićem se nije preterivalo. Znali su da ih svakog trenutka mogu pozvati na dužnosti. Tada velika zvezda, sada legendarna Divna Kostić, svojom pesmom je uveseljavala okupljene vojnike. Pristala je sa im peva celu noć, i to na veresiju! Nije krila svoje simpatije prema jednom od pilota. Krenuvši od laganih pesama poput „Kad bi ove ruže male”, atmosfera je nakon ponoći ispunila celu prostor. Uz pucanje u vazduh, kroz kafanu se prolamalo – „Oj, Hitleru, milu li ti nanu, ostavićeš kosti na Balkanu!”. Ona, ali i osoblje kafane, činili su sve da vazduhoplovcima obezbede nešto mira i razbibrige pred veliku bitku. Bitku koja ih je čekala odmah iza ćoška.

ZA MNOM! PALI I POLEĆI PO PATROLAMA!

(foto: sarajevo-rs.com)

U zoru, jedan sat nakon ponoći, tog bitkom slavnog 6. aprila, zazvonio je telefon u „Zori”. Oštri glas sa druge strane tražio je komandira 102. eskadrile komandanta I klase Miloša Žunjića. Nakon poslednje prozivke i provere, piloti su se pravo iz kafane uputili na aerodrom u Zemunu, gde su ih čekali već zagrejani Meseršmiti. Eskadrila predvođena komandirom Žunjićem vinula se u vazdušnu borbu sa svojih 7 od 10 lovaca (motor aviona potporučnika Kovača bio je u kvaru, a kapetan Nikolić i potporučnik Bošković su patrolirali). U vazdušnoj borbi, piloti jugoslovenske avijacije uspeli su da obore čak 47 nemačkih aviona.

KOMANDIR „KAZANOVA”

Do samog izloga stoje dve fotografije istog čoveka. Na jednoj je u pilotskoj, a na drugoj u svečanoj uniformi. Šeretski se smeje na obe i pozdravlja svakog ko kroči u njegovo poslednje utočišće, taj kapetan Žunjić. Predvodnik herojske eskadrile, najglasnije ime svoga puka, ostao je upamćen i pod nadimkom „Kazanova”. Privlačan ženama, omiljen među saborcima, Žunjić nije dočekao veče posle kafane. Uspešno oborivši „neoborivi ” nemački Hajnkel 111, i sam je pretpreo veliko oštećenje svog lovca. U sekundima pribranosti, kapetan je uspeo da se katapultira i napusti letelicu prožetu dimom i vatrom. Piloti Luftvafea, ratnog vazduhoplovstva nemačkog Vermahta, ne poštujući nepisano pravilo ratovanja o nepovredivosti pilota koji se padobranom spušta na zemlju, upucali su ga iz mitraljeza dok je bespomoćno hitao prema tlu. Heroj Žunjić, oličenje pilotske hrabrosti, poginuo je na nebu. Nije dočekao da čuje o uspesima svoje eskadrile.

Ove godine, baš 5. aprila, u kafanu je ušetala starija gospođa. Nesigurna da li je na pravom mestu, upitala je konobara da li je čuo za kapetana Žunjića. „Ja sam Žunjićka”, rekla je, „njegova unuka”. Odveli su je pred njegove portrete. „Ovo je Vaš deda, heroj naše armije i glava ove kafane”, reče joj mladi konobar, od skora tu, još ne sasvim svestan značaja objekta koji mu omogućava redovna mesečna primanja. A onda je zaplakala, tu, pred svojim pretkom. Umro je sa svega 33 godine.

NEBESKA PATROLA

Kapetan Mihajlo Nikolić i potporučnik Miodrag Bošković prvi su poleteli sa zemunskog aerodroma, krenuvši u patrolu po jugoslovenskoj granici. Avion kapetana Nikolića je oboren je tog aprilskog jutra, ali on je uspeo da se spase. On se seća toga – „Nigde nisam video Boškovića (više ga nikada nisam video). Počeo sam da tražim mesto gde bih mogao da sletim i primetio sam jednu čistinu sa nekoliko stogova sena između sela Sakule i Baranda. Sleteo sam na stomak. Otvorio sam kabinu i primetio da mi je letački kombinezon krvav. Bio sam ranjen u levu nogu.”. Avion kapetana Boškovića pronađen je tek 1955. godine u Dunavu kod sela Kovilj. Ostaci njegovog Meseršmita čuvaju se u Muzeju vazduhoplovstva na Surčinu.

KAFANA HEROJA I KOCKARNICA BLUDNIKA

Zapisi o otvaranju kafane „Zora” nisu sačuvani, kao ni podaci o njenim osnivačima. Pretpostavlja se da je starija od 80 godina, možda čak i čitav jedan vek. Preživela je „Zora” i Drugi svetski rat i NATO agresiju, ali nije – kapitalizam. Katanac je stavljen na njega vrata na početku novog milenijuma, 2002. godine. Mesto sastanka branitelja jugoslovenskog vazdušnog prostora ubrzo je pretvorena u ništa besmislenije, do u kockarnicu. Tu gde su nekad vojnici odlučili da stave svoje živote na kocku zarad domovine, sad je novac stavljan na kocku radi pukog užitka i zavisnosti.

Ipak, zora je „Zori” opet svanula. Ugostiteljska firma „Madera” svečano je ponovo otvorila objekat početkom poslednjeg meseca 2010. godine. Umesto reprodukcija dela Paje Jovanovića, levi zid ugostiteljstog objekta sada krase fotografije starog Beograda. Ipak, najveća promena zadesila je prostor iza šanka. Sada tu, konačno i zasluženo, ponosno stoje piloti 102. eskadrile 6. lovačkog puka. Jedina njihova sačuvana fotografija uvećana je i uramljena, stavljena u nepromašivi prostor u samom centru. Svako ko uđe, mora da zastane i zapita se – ko su ovi momci?

Istina, ni novi vlasnici nisu znali kakvu priču krije „Zora” kad su rešili da je renoviraju. Na vreme saznavši, portretima i fotografijama odlučili su da odaju počast onima kojima smo i dan-danas dužni za mirno beogradsko nebo.

Svake godine, u noći između 5. i 6. aprila, kafana „Zora” radi celu noć. Porodice heroja, mnogobrojni vojnici, civilni i vojni piloti okupe se  u čast i slavu herojskim plavcima. Tačno 60 minuta nakon što sat otkuca ponoć, zvonjava telefona prolomi se od donjeg restorana do ulaznih vrata na gornjem nivou. Tako se čuva sećanje na sudbinski poziv koji je kapetan Miloš Žunjić primio te kobne aprilske noći.